Kako se boriti protiv 1.d4?
Knjiga prva

Slovenska i poluslovenska odbrana
Format: A5
Broj strana: 288
Korice: Tvrd povez
Povezivanje: prošiveni tabaciCena: 1500 dinara

PDF izdanje: 500 dinara

 

Prvi deo

Slovenska odbrana

Prvi deo knjige posvećen je slovenskoj odbrani. Nju karakterišu prva dva poteza crnog 1…d7-d5 i 2…c7-c6. Za razliku od daminog gambita i poluslovenske odbrane, ovde crni ne zatvara svog belopoljnog lovca potezom e7-e6. Materijal je raspoređen na sledeći način:

PRVA GLAVA. Ređi sistemi.

U prvom poglavlju analizira se varijanta 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Dc2, s idejom da se odmah odbrani pešak na c4 i spreči izlazak belopoljnog lovca na f5, kao što je bilo igrano u partiji Mamedjarov – Aronjan, Moskva 2010.

Drugo i treće poglavlje bave se sistemima u kojima beli u 4. potezu ne razvija svog daminog skakača na c3, već igra 4.e3 (posle 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6), ponovo izbegavajući klasičnu slovensku odbranu (4.Sc3 dxc4). Ukoliko ne želi da pređe u poluslovensku odbranu ili da igra varijantu Čebanenka, crni ima dva odgovora kojima rešava problem razvoja svog belopoljnog lovca: 4…Lg4, što se analizira na partijama Kramnik – Nepomnjašči (Dortmund 2008) i Čeparinov – Aronjan (Soči 2008), i 4…Lf5, kao što je igrano u partijama Aronjan – Ivančuk (Sofija 2008), Inarkijev – Širov (Pojkovski 2008) i Navara – Griščuk (Baku 2008).

DRUGA GLAVA: Varijanta Čebanenka.

Druga glava posvećena je varijanti Čebanenka, koju karakteriše potez crnog 4…a7-a6. Smisao ovog „gubitka tempa“ i „zanemarivanja razvoja figura“ je u tome da se odigra prosto neki koristan potez, a da se ne zatvara dijagonala c8-h3 (potezom e7-e6). Naravno, potez 4…a6 ima i drugih svojih vrlina (kao, na primer, priprema „raširenog fijanketa“ posle dxc4 i b7-b5), o čemu će čitalac biti obavešten u toku analize partija.

U prvom poglavlju se analiziraju pozicije u kojima beli ne igra 3.Sf3, već 3.Sc3 i posle 3…Sf6 – 4.e3, na šta crni odgovara 4…a6, kao u partijama Zhang Penqxiang – Griščuk (Torino, Olimpijada, 2006) i Mamedjarov – Ivančuk (Moskva 2008).

U drugom poglavlju analiziraju se pozicije u kojima beli ne razvija daminog skakača na c3, već na d2, kao u varijanti 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.e3 a6 5.Ld3 Lg4 6.Sbd2, što je igrano u partijama Bacrot – Topalov (Morellia-Linares 2006) i Carlsen – Karjakin (Wijk aan Zee 2009).

Treće poglavlje bavi se „varijantom izmene“: 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 a6 5.cxd5 cxd5, kao u partijama Kramnik – Barejev (Šampionat Rusije 2005) i Ivančuk – Topalov (Morellia-Linares 2006).

U četvrtom poglavlju videćemo varijantu 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 a6 5.a4, kao u partiji Van Wely – Topalov (Wijk aan Zee 2006).

Naredna poglavlja analiziraju postavu belog 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 a6 5.e3. Tako u petom poglavlju crni igra 5…e6 i prelazi u poluslovensku odbranu – Ponomarjov – Topalov (Sofija 2006).

U sledećim poglavljima crni odgovara više u duhu sistema Čebanenka: 5…b5. U šestom poglavlju obrađuje se nastavak 6.c5 na partijama Eljanov – Karjakin (Foros 2007), Geljfand – Aronjan (Wijk aan Zee 2008), Svidler – Malahov (Hanti-Mansijsk 2009) i Vitjugov – Malahov (Šampionat Rusije 2010).

Na potez crnog 5…b5 beli ne mora odgovoriti blokadnim 6.c5, već može igrati i elastičnije 6.b3, što se obrađuje u sedmom poglavlju na osnovu partije Carlsen – Wang Yue (Linares 2009).

Na kraju, u osmom poglavlju na osnovu partije Širov – Kamski (Moskva 2008) analizira se blokadna varijanta: 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 a6 5.c5.

TREĆA GLAVA: Klasična varijanta.

Kada bi se pre nekoliko decenija reklo „slovenska odbrana“, mislilo bi se na varijantu 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 dxc4. U četvrtom potezu crni je, pored 4…dxc4, imao na raspolaganju još samo 4…e6, s prelaskom u poluslovensku odbranu. Nagli razvoj teorije otvaranje u poslednjih nekoliko desetina godina i rađanje čitavih novih sistema, nametnuo je potrebu za određenim terminološkim „prekvalifikacijama“. Ako je termin „slovenska odbrana“ rastegnut i na varijantu Čebanenka, kao i na druge varijante koje se obrađuju na početku ove knjige, a sistem 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 dxc4 sužen na samo jednu od varijanata slovenske odbrane, dakle, ako je jedan opšti pojam tokom vremena ispunjen novim sadržajima, a sâm suzio svoje prvobitno značenje, ne preostaje nam drugo nego da nekadašnju „slovensku odbranu“ nazovemo „klasičnom varijantom slovenske odbrane“.

Dakle, u prva tri poglavlja obrađivaćemo „klasičnu varijantu“ u kojoj posle uvodnih poteza 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 dxc4 5.a4 Lf5 beli igra 6.Se5, a u četvrtom – varijante s potezom 6.e3.

U prvom poglavlju videćemo varijantu koja je bila veoma popularna u poslednjim mečevima za prvenstvo sveta: 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 dxc4 5.a4 Lf5 6.Se5 e6 7.f3 c5 (varijanta Smislova). Tu se analizira partija Ponomarjov – Rubljevski (Elista 2007), kao i dve partije meča Topalov – Anand (2010).

Drugo poglavlje posvećeno je (uslovno nazvano) „kineskoj varijanti“: 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 dxc4 5.a4 Lf5 6.Se5 Sbd7 7.Sxc4 Sb6, kao u partiji Geljfand – Wang Yue (Soči 2008).

U trećem poglavlju videćemo „najklasičniju“ klasičnu varijantu koja nastaje nakon poteza 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 dxc4 5.a4 Lf5 6.Se5 Sbd7 7.Sxc4 Dc7, što je igrano još u davnim mečevima Aljehina i Euwea. Analiziramo partiju Bacrot – Geljfand (Wijk aan Zee 2006).

Četvrto poglavlje u celini je posvećeno manje oštroj, ali zato solidnoj varijanti 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 dxc4 5.a4 Lf5 6.e3 e6 7.Lxc4, što ćemo proučavati na partijama Kramnik – Le Quang Liem (Dortmund 2010), Sashikiran – Rubljevski (Foros 2007), Ivančuk – Anand (Linares 2009) i Kramnik – Aronjan (Shanghai 2010).

Drugi deo

Poluslovenska odbrana

Drugi deo ove knjige istražuje poluslovensku odbranu. Njena glavna karakteristika je pešački lanac c6-d5-e6. Crni privremeno zatvara svog belopoljnog lovca, težeći brzom razvoju i uzdajući se da će u daljem toku igre uspeti da odigra oslobađajuće poteze c6-c5 ili e6-e5. U ovom sistemu, za razliku od slovenske odbrane, belopoljni lovac se najčešće razvija na b7.

Posle uvodnih poteza 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 e6, beli u principu ima dva načina borbe protiv postave crnog: 5.Lg5 i 5.e3.

Posle 5.Lg5 uglavnom nastaju oštre pozicije antimoskovskog gambita i Botvinikove varijante (osim ako crni ne odluči da pređe u neke varijante daminog gambita: 5…Le7 ili 5…Sbd7), gde crni uzima pešaka na c4 (odmah ili posle prethodnog h7-h6) i pokušava da ga sačuva.

Ukoliko beli ne želi da pođe na ove oštre, do detalja istražene i forsirane varijante, može se odlučiti za mirnije 5.e3, gde posle 5…Sbd7 6.Ld3 dxc4 nastaje meranska varijanta, koju beli, sa svoje strane, može izbeći različitim „antimeranskim“ sistemima, igrajući 6.Dc2.

PRVA GLAVA. Botvinikova varijanta. Moskovska varijanta.

U prvom poglavlju analizira se Botvnikova varijanta, koja nastaje posle uvodnih poteza 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 e6 5.Lg5 dxc4. Crni ovde ne ubacuje potez 5…h6 (što je danas daleko popularnije), već odmah uzima pešaka, nastojeći da ga zadrži po svaku cenu. Kao primer uzete su dve partije: Sashikiran – Van Wely (Foros 2007) i Bacrot – Carlsen (Dortmund 2009).

U drugom poglavlju bavimo se moskovskom varijantom koja nastaje posle 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 e6 5.Lg5 h6. Ukoliko se beli ne oseća dovoljno teoretski spremnim da uđe u vode antimoskovskog gambita (što se obrađuje u sledećoj glavi), može razmeniti na f6. Ovu opciju analiziramo na partijama Ivančuk – Topalov (Sofija 2008), Aronjan – Geljfand (Meksiko, šampionat sveta, 2007) i Carlsen – Geljfand (Mediaš-Bazna 2010).

DRUGA GLAVA. Antimoskovski gambit.

U varijanti koja nastaje posle 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 e6 5.Lg5 h6 6.Lh4 dxc4 7.e4 g5 8.Lg3 b5 crni je uzeo pešaka i nema nameru da ga vrati. Ovo je jedna od najpopularnijih pozicija poslednje decenije i gotovo da nema elitnog igrača koji se bar jednom nije okušao u njoj.

U prvom poglavlju, na osnovu partije Carlsen – Anand (Morellia-Linares 2008), razmatra se redak potez 9.Se5. Ostala poglavlja istražuju uobičajeno 9.Le2 Lb7, i tu nastaje grananje: 10.e5, 10.h4, 10.0-0.

Drugo poglavlje posvećeno je nekad često igranom, ali danas skoro zaboravljenom potezu 10.e5. Dajemo partiju Mamedjarov – Geljfand (Moskva, Memorijal Talja, 2008).

Treće poglavlje bavi se pozicijama koje nastaju nakon 10.h4, i tu imamo već više partija: Griščuk – Anand (Meksiko, šampionat sveta, 2007), Bacrot – Drejev (Pojkovski 2005) i Aronjan – Anand (Meksiko, šampionat sveta, 2007).

Slede poglavlja u kojima beli bira 10.0-0, što je danas glavna linija varijante. Posle poteza crnog 10…Sbd7, najpre se u četvrtom poglavlju razmatra 11.d5, što je igrano u partiji Radjabov – Anand (Linares 2009).

Naredna tri poglavlja analiziraju nastavak 11.Se5. U petom poglavlju crni odgovara 11…h5, i tu imamo partije Topalov – Vallejo (Morellia–Linares 2006) i Kramnik – Geljfand (Meksiko, šampionat sveta, 2007).

Šesto poglavlje posvećeno je čuvenoj žrtvi skakača kojom je Topalov iznenadio Kramnika u Wijk aan Zee-u 2008: 11…Lg7 12.Sxf7, i tu donosimo partiju Širov – Karjakin (Foros 2008).

U sedmom poglavlju beli posle 11.Se5 Lg7 igra „normalno“ 12.Sxd7 Sxd7 13.Ld6, i tu nastaje svojevrsna moderna „tabija“ antimoskovskog gambita. Sve to se analizira na više primera: Radjabov – Anand (Mainz, meč, 2006), Radjabov – Van Wely (Wijk aan Zee 2008), još jedna partija meča Radjabov – Anand (Mainz 2006), Kramnik – Anand (Meksiko, šampionat sveta, 2007) i Radjabov – Aronjan (Sofija 2008).

TREĆA GLAVA. Antimeranski sistemi.

U prvom poglavlju donosimo partiju koja ne spada u antimeranske sisteme, ali smo je morali negde svrstati. Naime, u partiji Radjabov – Anand (Mainz, meč, 2006) beli je posle 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.e3 e6 igrao 5.Sbd2.

Dalje slede „normalni“ antimeranski sistemi, koji nastaju posle uvodnih poteza: 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 e6 5.e3 Sbd7 6.Dc2. Beli izbegava meransku varijantu, u kojoj beli razvojem belopoljnog lovca (najčešće na d3) daje crnom tempo za dxc4 uz b7-b5.

Drugo poglavlje posvećeno je nastavku 7.b3 (posle 6.Dc2 Ld6). Tu imamo partije Bu Xiangzhi – Van Wely (Biel 2007) i Carlsen – Aronjan (Wijk aan Zee 2009).

Treće poglavlje istražuje 7.Ld3 na osnovu partija Mamedjarov – Ivančuk (Foros 2006), Ponomarjov – Ivančuk (Astrahan, FIDE Grand Prix, 2010), Aronjan – Širov (Shanghai 2010), Akopjan – Aronjan (Jermuk, FIDE Grand Prix, 2009) i Geljfand – Inarkijev (Astrahan, FIDE Grand Prix, 2010).

Četvrto poglavlje analizira interesantnu varijantu 7.g4, koja nosi naziv „napad Šabalova–Širova“, i tu dajemo partiju Carlsen – Aronjan (Linares 2009).

ČETVRTA GLAVA. Meranska varijanta.

Četvrta glava posvećena je meranskoj varijanti, koja nastaje posle 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 e6 5.e3 Sbd7 6.Ld3 dxc4 7.Lxc4 b5.

U prvom poglavlju beli povlači lovca na e2 (8.Le2), kao u partiji Kramnik – Topalov (Elista, meč za prvenstvo sveta, 2006).

U drugom poglavlju, nakon uobičajenog povlačenja lovca na d3 (8.Ld3) crni igra 8…Ld6, što se analizira na partijama Carlsen – Anand (Morellia-Linares 2007) i Geljfand – Leko (Dortmund 2007).

Naredna poglavlja bave se nastavkom 8…Lb7 (Larsenova varijanta ili „poboljšana meranska varijanta“).

Najpre u trećem poglavlju analiziramo partiju Čeparinov – Geljfand (Jermuk, FIDE Grand Prix, 2009) u kojoj je beli vukao 9.a3.

Četvrto poglavlje posvećeno je pozicijama koje nastaju posle 9.0-0 a6 10.e4 c5, i tu analiziramo partije Kasimdžanov – Kasparov (Linares 2005) i Morozevič – Anand (Meksiko, šampionat sveta, 2007).

Peto poglavlje obrađuje glavnu liniju meranske varijante koja nastaje nakon 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sf3 Sf6 4.Sc3 e6 5.e3 Sbd7 6.Ld3 dxc4 7.Lxc4 b5 8.Ld3 a6 9.e4 c5. S njom ćemo se upoznati na temelju dve pobedničke Anandove partije (crnim figurama) iz meča za prvenstvo sveta sa Kramnikom (Bonn 2008).