Kako se boriti protiv 1.d4?
Knjiga treća

Katalonsko otvaranje
Kraljeva indijska odbrana
Grünfeldova indijska odbrana
Format: A5
Broj strana: 268
Korice: Tvrd povez
Povezivanje: prošiveni tabaci
Cena: 1500 dinara

PDF izdanje: 500 dinara

Treća, i poslednja knjiga serijala „Kako se boriti protiv 1.d4?“, razmatra Katalonsko otvaranje, Grünfeldovu i kraljevu indijsku odbranu, te po jednu partiju modernog Ben-Onija i volškog gambita.

Katalonsko otvaranje, koje je, ponajviše naporima Vladimira Kramnika, postalo jedno od modnih otvaranja prve dekade XXI veka, organski predstavlja deo prethodne knjige (u kojoj se proučava damina i Nimcovičeva indijka, te damin gambit), ali je zbog obimnosti materijala smeštena na početak treće knjige.

Nastavak knjige obrađuje pozicije u kojima crni fijanketira kraljevog lovca: Grünfeldovu indijsku odbranu (drugi deo) i kraljevu indijsku odbranu (treći deo). Dok prvu od njih primenjuju skoro svi elitni igrači, neki redovno a drugi povremeno, drugu je, neverovatnom upornošću i verom u sebe i svoj sistem, u elitni šah uveo (i održao) Teimour Radjabov, a u poslednje vreme mu se sa uspehom pridružio i Hikaru Nakamura. Trećem delu knjige pridodate su partije Van Wely – Carlsen (volški gambit) i Aronjan – Topalov (moderni Ben-Oni), u kojima su se crni izvukli nakon što su preživeli pravu Golgotu (Carlsen je čak i dobio). Na osnovu tih partija čitaocu će biti jasno zašto se ovi sistemi ne igraju na elitnim turnirima protiv jakih i teorijski dobro potkovanih igrača.

Što se tiče principa odabira partija i svega ostalog, ništa se ne menja u odnosu na prethodna izdanja: partije su iz poslednjih šest godina, sve su komentarisane, sve su igrali igrači iz same svetske elite…

Prvi deo

Katalonsko otvaranje

Ne tako davno, katalonsko otvaranje bilo je prava retkost na turnirima elitnog ranga, tako da crni u stvaranju sopstvenog repertoara nisu morali obraćati naročitu pažnju na ovaj sistem. Danas, međutim, zahvaljujući ponajviše Vladimiru Kramniku i njegovim sjajnim pobedama u poslednjih 5-6 godina, katalonsko otvaranje mora ozbiljno uzimati u obzir prilikom teorijskih priprema svaki igrač koji želi da igra postave sa Sf6 i e6 bez d5 (Nimcovičeva ili damina indijka) ili pak damin gambit.

Katalonsko otvaranje danas najčešće nastaje redosledom poteza 1.d4 Sf6 2.c4 e6 3.Sf3 d5 4.g3, ili 1.d4 d5 2.c4 e6 3.Sf3 Sf6 4.g3. Crni može preći u daminu indijku igrajući 3…b6 posle 1.d4 Sf6 2.c4 e6 3.Sf3. Međutim, to ga ne spasava katalonke ukoliko beli primeni sledeći redosled poteza: 1.d4 Sf6 2.c4 e6 3.g3 (pre Sf3), gde je za crnog ipak najbolje 3…d5.

PRVA GLAVA. Katalonski gambit.

Varijantu u kojoj crni u 4. potezu uzima nebranjenog pešaka na c4 (1.d4 d5 2.c4 e6 3.Sf3 Sf6 4.g3 dxc4) uslovno smo nazvali „katalonski gambit“. Inače je za nove sisteme uobičajena prilično fluidna terminologija, za razliku od starih sistema, gde već decenijama, pa i vekovima, važe davno ustanovljeni nazivi pojedinih otvaranja i varijanata. Posle odgovora belog 5.Lg2 crni ima više validnih nastavaka.

U prvom poglavlju bavimo se nastavkom 5…Sc6 na temeljima partija Anand – Kramnik (Bilbao 2010) i Aronjan – Kramnik (Shanghai 2010).

Potez 5…Lb4+ proučavamo u drugom poglavlju na partijama Geljfand – Kramnik (Moskva 2009) i Carlsen – Kramnik (Wijk aan Zee 2010).

Treće poglavlje razmatra nastavak 5…c5 na osnovu partije Leko – Kramnik (Dortmund 2010). Vidimo da je Kramnik glavni promoter „katalonskog gambita“ za crnog u otvaranju koje obožava da igra belim figurama.

Konačno, u četvrtom poglavlju gledamo partiju Anand – Topalov (meč za prvenstvo sveta 2010) i potez 5…a6.

DRUGA GLAVA. Otvorena varijanta.

Najčešće igran sistem protiv katalonskog otvaranja nastaje nakon 1.d4 d5 2.c4 e6 3.Sf3 Sf6 4.g3 Le7 5.Lg2 0-0 6.0-0 dxc4. Crni niti namerava, niti može da zadrži ovog pešaka. Beli će ga lako vratiti posle 7.Dc2 i 8.Dxc4, ili najpre 8.a4 (čime se sprečava odgovor crnog b7-b5) i zatim Dxc4, ali crni želi da vreme koje će beli potrošiti na vraćanje pešaka, iskoristi za razvoj svog daminog krila, posebno lovca c8 (na b7 u variajanti 7.Dc2 a6 8.Dxc4 b5, ili na c6 – preko d7 u varijanti 7.Dc2 a6 8.a4).

U prvom poglavlju pogledaćemo partiju Eljanov – Karjakin (Moskva 2010), u kojoj je beli u ranoj fazi primenio nov potez 6.Lf4 (umesto 0-0).

Drugo poglavlje donosi nam još jedan redak potez belog – 7.Se5 (nakon 6.0-0 dxc4), opet u izvođenju Kramnika: Kramnik – Leko (Dortmund 2010).

Naredna poglavlja razmatraju nastavak 7.Dc2, gde beli nakon 7…a6 ima dva standardna odgovora: 8.Dxc4 i 8.a4. U prvom slučaju, osnovna pozicija varijante nastaje nakon sledećih poteza: 1.d4 d5 2.c4 e6 3.Sf3 Sf6 4.g3 Le7 5.Lg2 0-0 6.0-0 dxc4 7.Dc2 a6 8.Dxc4 b5 9.Dc2 Lb7 10.Ld2.

U trećem poglavlju videćemo originalan (za ono vreme – 2005. godine) sistem razvoja crnog daminog krila: 10…Ta7. Navodimo partije Nielsen – Leko (Dortmund 2005) i Kramnik – Griščuk (Meksiko 2007).

U četvrtom poglavlju bavićemo se potezom 10…Ld6, kao u partijama Kramnik – Carlsen (Moskva 2007) i Eljanov – Carlsen (Foros 2008).

Peto poglavlje rezervisano je za ranije gotovo obavezan nastavak 10…Le4, kao što je igrano u partijama Aronjan – Carlsen (Linares 2009) i Aronjan – Ivančuk (Moskva 2009).

U šestom poglavlju videćemo drugi standardan odgovor belog na 6…dxc4 7.Dc2 a6, naime – 8.a4. Nekad veoma popularan, pa skoro napušten u korist 8.Dxc4, u poslednje vreme ponovo se vraća na scenu. Pogledaćemo partije Leko – Ponomarjov (Dortmund 2010), Geljfand – Topalov (Linares 2010), Aronjan – Wang Hao (Shanghai 2010) i obrnuto: Wang Hao – Aronjan (Moskva 2010).

TREĆA GLAVA. „Katalonska stena“.

Uslovnim terminom „katalonska stena“ zvaćemo sistem 1.d4 d5 2.c4 e6 3.Sf3 Sf6 4.g3 Lb4+ 5.Ld2 Le7, s kojim ćemo se podrobno upoznati na partijama Anand – Topalov (meč za prvenstvo sveta 2010), Wang Hao – Aronjan (Shaghai 2010), Eljanov – Ivančuk (Wijk aan Zee 2008), Bacrot – Kamski (Elista 2007) i Anand – Topalov (Nanjing 2010). Ovde neće biti razvrstavanja na posebna poglavlja.

Drugi deo

Grünfeldova indijska odbrana

Drugi deo ove knjige posvećen je Grünfeldovoj indijskoj odbrani, još jednom čedu šahovskog hipermodernizma dvadesetih godina prošlog veka. U opštoj klimi inovativnosti u svim oblastima duhovnog života, austrijski velemajstor Ernst Grünfeld došao je na ideju totalnog odustajanja od građenja pešačkog centra (ne moramo naglašavati da se do pojave hipermodernista zauzimanje centra pešacima smatralo jedino ispravnim metodom u borbi za održavanje ravnoteže crnim figurama). U njegovom sistemu crni posle 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 igra 3…d5 i nakon 4.cxd5 Sxd5 čak provocira belog na stvaranje moćnog punog pešačkog centra, i to s tempovima! Možemo samo zamisliti kakvu je to konsternaciju moralo izazvati kod pripadnika „stare škole“. Smisao je u brzom razvoju figura i napadu na beli pešački centar po centralnim linijama i dijagonali h8-a1, te uz pomoć pešačkih krilnih udara (c7-c6, e7-e5, f7-f5). Često se pokazuje da beli centar nije tako čvrst, kako izgleda na prvi pogled.

Bilo kako bilo, danas je Grünfeldova indijska odbrana sastavni deo repertoara gotovo svih vrhunskih velemajstora.

Materijal smo podelili u dve glave. U prvoj se razmatraju varijante u kojima beli ne uzima na d5, a u drugoj (varijanta izmene) beli pak uzima na d5 i potom gradi pun pešački centar.

PRVA GLAVA.

„Anti-Grünfeld“. Varijanta „a la Sämisch“. Varijante bez 4.cxd5.

U prvo poglavlje smestili smo partiju Geljfand – Svidler (Soči 2008) koja suštinski spada u englesko otvaranje, ali beli često primenjuju taj sistem kako bi izbegli Grünfeldovu indijku, pa se tako on kolokvijalno naziva „Anti-Grünfeld“. On nastaje sledećim redosledom poteza: 1.Sf3 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 d5 (inače, na 3…Lg7 sledi 4.e4! i nema Grünfeldove indijke, pa je crni prinuđen da igra kraljevu indijsku, ali to je već sasvim druga priča…) 4.cxd5 Sxd5 5.Da4+.

Drugo poglavlje obrađuje varijantu kojoj smo dali ime „a la Sämisch“ (zbog poteza f2-f3, karakterističnog za Sämischevu varijantu kraljeve indijke). Ona nastaje posle poteza 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.f3, i tu ćemo videti partije Motiljev – Svidler (Wijk aan Zee 2007) i Griščuk – Mamedjarov (Moskva 2010)

U trećem poglavlju pogledaćemo tzv. fijanketnu varijantu: 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sf3 Lg7 4.g3 c6 5.Sc3 d5. Ovde ćemo primetiti da crni obično vuče d7-d5 sa sledećim uzimanjem Sxd5 tek kada beli razvije skakača na c3. Bitno je da crni posle e2-e4 može razmeniti na c3 i zatvoriti belom »c« liniju. U mnogim varijantama, pa i fijanketnoj, beli odugovlači s razvojem daminog skakača, pa crni pribegava naknadnom stvaranju pešačkog centra putem c7-c6 i d7-d5. Videćemo partije Aronjan – Ivančuk (Wijk aan Zee 2006) i Aleksejev – Širov (Moskva 2007).

Četvrto poglavlje bavi se Botvinikovom varijantom koju karakteriše rani izlazak bele dame na b3. Potez Db3 može se igrati odmah nakon 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 d5 i tu dajemo partiju Topalov – Kamski (Sofija, meč, 2009), ali se češće igra nakon 4.Sf3 Lg7, i tu ćemo pogledati partije Kramnik – Ivančuk (Hanti-Mansijsk, Olimpijada, 2010) i Anand – Dominguez (Linares 2009).

U petom poglavlju analiziramo sistem u kom beli razvija crnopoljca na f4, što može učiniti već u 4. potezu (1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 d5 4.Lf4), kao u partiji Wang Yue – Topalov (Sofija 2009), ili nakon ubačenih poteza 4.Sf3 Lg7, kao u partiji Kramnik – Kamski (Moskva 2008).

Šesto poglavlje rezervisano je za tzv. Schlechterovu odbranu, donekle samostalan sistem koji se nalazi na granici slovenske i Grünfeldove indijske odbrane. Iz Grünfeldove indijke nastaje nakon poteza 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 d5 4.Sf3 c6 5.e3 Lg5, ali se češće viđa prelazak iz slovenske odbrane: 1.d4 d5 2.c4 c6 3.Sc3 Sf6 4.e3 g6 5.Sf3 Lg7. Analiziraćemo partije Mamedjarov – Kamski (Wijk aan Zee 2006), Anand – Gašimov (Nanjing 2010) i Ivančuk – Anand (Moskva 2009).

DRUGA GLAVA.

Varijanta izmene. Klasična varijanta.

Varijanta izmene nastaje nakon što beli uzme na d5 (1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 d5 4.cxd5 Sxd5), što se ipak smatra najdoslednijim.

U prvom poglavlju upoznaćemo se s potezom 5.Ld2, čiji je smisao da se na c3 uzme lovcem i tako »c« linija ostavi otvorenom radi ostvarivanja pritiska na pešaka c7 i sprečavanja poteza c7-c5. Videćemo partije Vallejo – Svidler (Morellia-Linares 2006) i Širov – Ivančuk (Foros 2008).

U narednim poglavljima analiziramo već glavnije nastavke, koji nastaju posle 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 d5 4.cxd5 Sxd5 5.e4 Sxc3 6.bxc3 Lg7. Tako ćemo u drugom poglavlju videti dva nastavka: 7.Sf3 c5 8.Tb1 – Kramik – Anand (Moskva 2009), te 7.Le3 c5 8.Tc1 – Kramnik – Mamedjarov (Moskva 2010).

Treće poglavlje bavi se tzv. klasičnom varijantom, čija osnovna pozicija nastaje nakon 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 d5 4.cxd5 Sxd5 5.e4 Sxc3 6.bxc3 Lg7 7.Lc4, i dalje 7…c5 8.Se2 Sc6 9.Le3 0-0 10.0-0. Nastavak 10…Dc7 videćemo u partiji Topalov – Svidler (Sofija 2006). Varijantu 10…Sa5 11.Ld3 b6 analiziraćemo na partijama Van Wely – Širov (Foros 2008) i Topalov – Kamski (Sofija, meč, 2009). Na kraju, nastavak koji se smatra glavnim – 10…Lg4 11.f3 Sa5 – videćemo u partijama Oniščuk – Griščuk (Pojkovski 2005), u kojoj je beli igrao 12.Lxf7+, i Aronjan – Širov (Elista, meč, 2007), gde je beli primenio klasičnu žrtvu kvaliteta: 12.Ld3 cxd4 13.cxd4 Le6 14.d5.

Treći deo

Kraljeva indijska odbrana

O kraljevoj indijskoj odbrani teško je reći išta više i išta bolje od onoga što je na tu temu još pre bezmalo trideset godina napisao velemajstor Dražen Marović u svojoj monografiji posvećenoj ovom otvaranju:

U šahu kao i u drugim ljudskim aktivnostima, svaka epoha slijedi svoje predilekcije, svaki period ima svoje perspektive, pa stoga i svoje izbore. Nekoć se na 1.d4 odgovaralo 1…d5 i crni se za svoja prava u centru borio zauzimajući ga pješacima. Simetrična pješačka formacija karakterizirala je podjelu vlasti na središnjim poljima. No s godinama stavovi su se izmijenili, a s njima i moda. Aaron Nimcovič i neki od njegovih lucidnih suvremenika došli su na novu ideju. Oni su shvatili da se problem centra može tretirati na nov, originalan način: nisu se trudili da centar zauzmu pješacima i preferirali su ga kontrolirati figurama. Ta ideja bila je tek početak dugog procesa. Godine istraživanja ohrabrile su vođe crnih figura i četrdesetih godina (XX stoljeća, prim. red.) učinjen je korak dalje, razvijen je nov koncept. Šahovski svijet nije bio toga svjestan sve do konca rata, kad je izmjena ideja postala slobodnija, a turnirska praksa bacila više svijetla na novu strategiju u centru.

Crni je u ranoj fazi partije naprosto prestao brinuti o središtu. On je dopuštao bijelom da gradi puni pješački centar, ali je istovremeno žurio s razvojem svog kraljevog krila, nakon čega bi pokušao fiksirati centar, potkopati ga i uništiti protivničku pješačku konstelaciju. Kraljeva indijka bila je rođena.

Mnoge od njenih temeljnih ideja dugujemo mladim, briljantnim sovjetskim velemajstorima, Izaku Boleslavskom i Davidu Bronštejnu, pionirima sistema. Uskoro je taj sistem postao najpopularniji izbor crnog i slijedećih desetljeća bio je na repertoaru mnogih vodećih velemajstora.

Usprkos prividu, kraljeva indijska obrana je jednostavan sistem. U pravilu, bijeli igra na daminom krilu, a crni na kraljevom, no glavno poprište borbe ne slijedi uvijek taj uzorak. Akcije na krilima zavise u velikoj mjeri od stanja u centru. Ovdje ne mogu dovoljno naglasiti dva opća pravila: Kao bijeli održavajte napetost u centru, kao crni nastojte centar fiksirati čim prije!

Pasus koji sledi sasvim pristaje i knjizi koja je pred vama:

Ova knjiga objašnjava dileme sistema na nizu komentiranih partija (…). Moje je čvrsto uvjerenje da samo analizom otvorenja u njegovu kontekstu možemo naučiti kako ispravno ocijeniti pozicije koje nastaju. Svako otvorenje, kraljeva indijska obrana izrazito, dio je jedne cjeline, klica koja raste u kompleksne strukture središnjice. Ono ne može biti odvojeno i izvan svog konteksta ne može biti ni shvaćeno u potpunosti.

(Dražen Marović: Kraljeva indijska obrana, Šahovska naklada, Zagreb, 1982.)

PRVA GLAVA.

U prvom poglavlju analiziraćemo pozicije u kojima beli svog kraljevog skakača ne razvija na f3, već na e2 (Sge2). Tu imamo varijantu 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.f3 c5 4.d5 Lg7 5.e4 d6 i partiju Morozevič – Ivančuk (Moskva 2009), potom varijantu 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 Lg7 4.e4 d6 5.Ld3 0-0 6.Sge2 c5 7.d5 e6, što analiziramo na partijama Eljanov – Radjabov (Wijk aan Zee 2007) i Topalov – Radjabov (Morellia-Linares 2006). Na kraju ćemo videti Averbahovu varijantu 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 Lg7 4.e4 d6 5.Le2 0-0 6.Lg5 u partiji Griščuk – Radjabov (Biel 2007).

Drugo poglavlje već obrađuje pozicije u kojima beli razvija skakača na f3: 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 Lg7 4.e4 d6 5.Sf3 0-0 6.Le2. Crni sada može igrati ređi nastavak 6…Sa6, kao u partiji Geljfand – Radjabov (Bazna 2010) ili standardno 6…e5. U ovom poglavlju videćemo varijantu 7.Le3, koju možemo nazvati varijantom Reshevskog. Tu ćemo analizirati partije Aronjan – Ivančuk (Linares 2009), Motiljev – Radjabov (Wijk aan Zee 2007) i Sashikiran – Topalov (Sofija 2007).

DRUGA GLAVA.

Za razliku od drugog poglavlja Prve glave gde se navode partije u kojima beli nastoji da održi napetost u centru, u Drugoj glavi analiziraćemo glavne varijante, u kojima beli posle 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 Lg7 4.e4 d6 5.Sf3 0-0 6.Le2 e5 zatvara centar, ili odmah sa 7.d5, ili nešto kasnije, kada ga crni na to primora potezom Sb8-c6.

U prvom poglavlju videćemo varijantu Petrosjana (7.d5) u partiji Topalov – Mamedjarov (Wijk aan Zee 2008), moldavsku varijantu (7.0-0 Sbd7) u partiji Geljfand – Radjabov (Wijk aan Zee 2008), te partiju Pelletier – Radjabov (Biel 2006) igranu u pomalo čudnoj varijanti Ejngorna: 7.0-0 Sc6 8.d5 Se7 9.Lg5.

Naredna dva poglavlja obrađuju glavnu liniju kraljeve indijske odbrane koja nastaje nakon 1.d4 Sf6 2.c4 g6 3.Sc3 Lg7 4.e4 d6 5.Sf3 0-0 6.Le2 e5 7.0-0 Sc6 8.d5 Se7 (ali bez poteza 9.Lg5).

U drugom poglavlju videćemo potez 9.Sd2 i partije Geljfand – Nakamura (Bursa 2010) i Kramnik – Nakamura (Hanti-Mansijsk, Olimpijada, 2010).

Treće poglavlje rezervisano je za najpopularniji sistem – 9.b4. Tu analiziramo partije Ivančuk – Radjabov (Wijk aan Zee 2009), Van Wely – Radjabov (Wijk aan Zee 2007), Širov – Radjabov (Wijk aan Zee 2007), te ponovo Van Wely – Radjabov (Biel 2007).

TREĆA GLAVA. Volški gambit. Moderni Ben-Oni.

Ovde navodimo partije Van Wely – Carlsen (Wijk aan Zee 2008), Ponomarjov – Topalov (Wijk aan Zee 2007) i Aronjan – Topalov (Linares 2010).