Medjunarodni Turnir velemajstora
Zürich 1953

Format: A5
Broj strana: 536
Korice: Tvrd povez
Povezivanje: Prošiveni tabaci

Cena: 2250 dinara

PDF izdanje: 750 dinara

 

Ovde možete pogledati prvih 20 stranica knjige:

Zurich 1953

Ukoliko želite da naručite kompletnu knjigu u PDF formatu, potrebno je da uplatite 750 dinara na račun:

Wizard doo

325-9500600025679-31

i o tome nas obavestite putem naše e-mail adrese zrwizard@gmail.com.
Odmah ćemo vam poslati kompletnu knjgu (PDF) na vašu e-mail adresu.
Možete nam poslati i spisak knjiga koje želite da kupite, pa ćemo vam dostaviti predračun po kome možete uplatiti.

Za naše čitaoce iz inostranstva obezbedili smo mogućnost plaćanja u kriptovaluti Ethereum.
Knjiga u tom slučaju košta 0.01 ETH, a uplaćuje se na sledeću adresu:

0x63928E5D898d1E9059f644D892C81755353eC5ab

Legendarna knjiga Davida Bronštejna prvi put na našem jeziku!

„Mladi igrači smatraju da savremeni šah počinje od „Informatora“, ali šahisti mog pokolenja znaju da on počinje od Bronštejna!“

(Tigran Petrosjan)

„Svoj trag u šahovskoj literaturi ostavili su svi veliki majstori. Lasker i Capablanca autori su prvoklasnih udžbenika. Aljehin je pisao briljantne turnirske zbornike i divno komentarisao svoje partije… Ali, to je bila do-ratna kultura, kada je savremeni šah tek nastajao. A u posleratnoj epohi, pa sve do danas, malo je onih koji se mogu, kao nekada Tarrasch, nazvati učiteljima šahovskog sveta. I tu je Bronštejn, naravno, van konkurencije. Da, postoji sjajna Fischerova knjiga, knjige Larsenove, Botvinikove, Korčnojeve, ali niko nije toliko pažnje poklonio popularizaciji šaha, kao Bronštejn. Njegovu knjigu „Međunarodni turnir velemajstora“ (Zürich 1953) pamte apsolutno svi šahisti, nezavisno od toga kojim jezikom govore. To je prava klasika! Na analizi partija jednog super-turnira Bronštejn je uspeo da stvori udžbenik-hrestomatiju središnjice, iz koje čak i sasvim obični igrači mogu naučiti mnoge finese, proniknuti u dubinu šahovske igre. Ta sjajna knjiga je jedna od mojih najomiljenijih.“

(Gari Kasparov)

PREDGOVOR

Kažu da glumac, kada i po trideseti put nastupa u jednoj te istoj predstavi, nije ništa manje uzbuđen nego što je bio na premijeri. Spreman sam da u to poverujem, pošto sam izlazak trećeg izdanja ove knjige iz štampe i sâm preživljavao možda i jače nego pre 30 godina, kada sam sudu čitalaca predstavio svoj prvi literarni rad – „Međunarodni turnir velemajstora“.

Danas se pitam: da li su bila ispravna moja tadašnja razmišljanja o strateškim idejama, koliko su se opravdale moje prognoze razvoja šahovskog stvaralaštva, da li su se promenili tehnički metodi borbe, ima li grešaka u analizi pojedinih partija?
I možda najvažnije: da li su čitaoci odobrili i prihvatili za ono vreme nov žanr komentarisanja, da li je shvaćena težnja autora da osvetli ne samo zakonomernost i logiku pojedinih poteza, nego i sadržinu šahovske borbe.
Moj nemir je donekle umanjen time što se javila potreba za novim izdanjem ove monografije u našoj zemlji, a i inostrana izdanja nailaze na pozitivan odjek kod autoriteta čije mišljenje poštujem. Ali, sve to, naravno, ne umanjuje, nego povećava odgovornost autora pred novim pokolenjima ljubitelja šahovske umetnosti. Što se tiče savremenih velemajstora, ni izdaleka svi oni nisu saglasni s tretiranjem šahovske partije kao umetničkog dela, koje u stvaralačkom činu kreiraju dva ravnopravna koautora. Profesionalni šahisti naših dana većinom ne plove po šahovskim okeanima na brigantinima s vetrom u razapetim crvenim jedrima, već na tehnički savršeno opremljenim prekookeanskim brodovima s lokatorima i poluautomatskim upravljanjem. Daleko od toga da ih osuđujem, ali ne treba misliti da je praktična snaga današnjih lidera značajno porasla u odnosu na ono što je bilo pre 30 godina. Jer, među učesnicima turnira u Zürichu izrasla su dva šampiona sveta, a najmanje 10 od 15 učesnika borilo se na kvalifikacionim takmičenjima za prvenstvo sveta i stizalo do njegovih viših etapa.
Minutom ćutanja odaćemo počast i setiti se onih koji su nas zauvek napustili: Paula Keresa, tog šahovskog Dorijana Greja, koji je i sa 60 godina zadržao lik mladića i mladalačku svežinu misli; Aleksandra Kotova, iznenadno slomljenog u rascvatu svojih mnogostranih talenata; zamišljenog i skromnog Isaaka Boleslavskog – istinskog šahovskog enciklopediste; respektabilnog Gideona Stahlberga, besprekornog džentlmena viktorijanske epohe. Nećemo zaboraviti ni glavnog sudiju turnira – velikog javnog delatnika Karela Opočenskog s njegovim umirujućim spokojstvom i čisto švejkovskim dobrim, lukavim humorom…
Na smenu onih koji su otišli i svenuli došli su mnogobrojni predstavnici novog pokolenja. Crte profesionalizma oštro su se pojačale; u šahovskom pogledu na svet mnogih savremenih velemajstora preovlađuje pragmatizam u konkretnim formama: rejting, poen, dolar.
Takvu pozadinu šahovskog nebosklona prošarala je sjajna stvaralačka kometa Mihaila Talja, a kao iznenadno rođena i isto tako naglo ugasla zvezda bljesnuli su neponovljivi uspesi Roberta Fischera. Umesto njih pojavilo se svestrano i svojevrsno stvaralaštvo Anatolija Karpova, u kojem se susreću crte koje, reklo bi se, ne idu zajedno: neobična čvrstina prilikom formiranja pozicije i lak, prirodni račun (u većini slučajeva dalek i nepogrešiv), duboka psihologija i intuitivno pronicanje u zamisli suparnika…
Raširile su se i produbile veze šaha s mnogim naukama – psihologijom, ekonomijom, teorijom igara, teorijom konfliktnih situacija, matematičkim programiranjem, istorijom kulture… I ne govorim u slučajnim vezama na nivou kurioziteta, već o dugoročnoj tendenciji koja otkriva nove aspekte i u nauci, i u šahu.
Bogatiji je postao intelektualni lik šahiste-amatera (ljubitelja). Mada je među njima mnogo onih takozvanih „navijača“, koje interesuju samo uspesi ili neuspesi njihovih ljubimaca, ipak preovlađuju amateri koji zajedno s velemajstorima preživljavaju sve nijanse borbe, u šahu cene stvaralački element, a i sami su u stanju da stvaraju umetnička dela. Savremeni ljubitelj šaha od velemajstora očekuje da ne bude samo šahista, nego i literat. On ne prihvata knjigu sa siromašnim rečnikom, s monotonom sintaksičkim formom, s jednoobraznom strukturom komentara partija.

Pobednici turnira: Smislov, Reshevsky, Keres i Bronštejn

S potpunim razumevanjem svega toga, ja ponovo i ponovo iščitavam „Međunarodni turnir velemajstora“ i pitam kompetentne prijatelje: šta u knjizi treba izmeniti, šta ispraviti, šta dodati? I pomalo iznenađen čujem odgovor: što manje, to bolje.
Možda u tome i ima rezona. Greške u varijantama i u analizi partija, koliko mogu da procenim, srazmerno su retke. Što se tiče tretiranja otvaranja, ona su se poslednjih decenija silno izmenila u tom smislu da ideje i principi sve više ustupaju mesto standardnim sistemima i dugačkim forsiranim varijantama. Meni je teško da se priključim takvoj tendenciji, a amaterima je to praktično nemoguće. Konkretan sadržaj teorijskih varijanata može biti interesantan, nekad nas može i oduševiti, ali neprestano plutati između sholastičkih hridi udžbenika otvaranja, ne videći ni sunca, ni zvezda, i uzdati se samo u svoje pamćenje – to je siromašan šah. I, po mom mišljenju, ne bi bilo pravilno sada prerađivati komentare, ukazujući na nove teorijske varijante, koje u ono vreme nisu bile poznate partnerima, i koje će zastareti još pre nego što ovo izdanje ugleda svetlost dana.
Savremeni šah je postao znatno elastičniji. Gipkost velikih sistema – to je jedno od svojstava koje obezbeđuje njihovu postojanost, to jest sposobnost odupiranja manjim ili većim uticajima okoline. Taj univerzalni zakon u jednakoj meri odnosi se na energetske sisteme, konstrukcije televizijskih tornjeva, stabla drveća, šahovske pozicije… Stoga je razumljivo to, najpre intuitivno, a zatim svesno stremljenje ka postavljanju elastičnih pozicija, što je Aleksandar Konstantinopoljski nazvao „sučeljavanjem otvaranja“.
U savremenom šahu naglašen je psihološki element. Neću se iznenaditi ako se na kraju pokaže da se oko napetih šahovskih partija formira nešto poput „psihološkog polja“. Istina, informacioni materijal o tom problemu vrlo je mali i nesiguran, otprilike isto kao o NLO. Moglo bi se razmišljati na tu temu, ali „Međunarodni turnir velemajstora“ ne pripada tom žanru.
Ako je nešto trebalo dodati, onda su to kratka zapažanja s opisom toka turnira s tačke gledišta očevidca. Želeo sam da malo dočaram „aromu“ turnira i osvetlim određene karakterne crte učesnika. Što se više udaljavamo od tog događaja, sve je manje njegovih učesnika i savremenika među živima – a time detalji postaju sve draži.

David Bronštejn
1983. g.

Zajednička fotografija učesnika turnira u Zürichu