RUSKA PARTIJA

Format: A5
Broj strana: 347
Korice: Tvrd povez
Povezivanje: prošiveni tabaci

Cena: 1500 dinara

PDF izdanje: 500 dinara

 

Ovom knjigom Wizard Chess Books nastavlja ediciju pod nazivom „Teorija otvaranja na temelju partija vrhunskih velemajstora“. Zašto smo ovog puta odabrali baš rusku partiju? Ako to otvaranje redovno igraju bivši svetski šampion Vladimir Kramnik i ovogodišnji pretendent na svetsku šahovsku krunu Boris Geljfand (uz sve one igrače iz svetskog vrha koji je primenjuju s vremena na vreme, poput Ananda, Ivančuka, Širova, Adamsa, Wang Yuea, Morozeviča, Bacrota…), onda tu ima nešto.

Ruska partija se smatra najtvrđim otvaranjem (uz, možda, berlinsku odbranu španske partije) koje valja primenjivati ako je crnom neophodan remi. U simetričnim strukturama ruske partije crni teško može pretendovati na nešto više od remija, ali ni belom nije lako da ispolji bilo kakvu aktivnost i dođe do ozbiljnije inicijative. Ipak, kao što će čitalac videti, u ruskoj partiji povremeno nastaju i veoma oštre pozicije s obostranim šansama, a to najviše zavisi od raspoloženja vođe belih figura: ukoliko je on oran za borbu, možemo videti pravi praznik za oči. Ima i takvih partija u ovoj knjizi, mada preovlađuju suvi i prilično beskrvni remiji. No, takve ne preterano zanimljive partije i jesu glavni cilj igrača koji vodi crne figure. Da je želeo punokrvnu borbu, igrao bi, recimo, sicilijansku odbranu…

A evo šta misli velemajstor Sergej Šipov na ovu temu:

„Ko je i kada uveo u modu sve te razgovore da je, kao, ruska partija dosadno remi otvaranje?! Zastarela, diletantska tačka gledišta. Sada u ovom starom otvaranju postoji mnoštvo varijanata sa živom igrom figura i ogromnim prostorom za istraživanje. Radite, igrajte i zabavljajte se!“

 Ova knjiga donosi 113 komentarisanih partija iz perioda 2005-2012. U okviru pojedinih komentara u kurzivu su date partije koje su igrane kasnije u odnosu na komentarisanu partiju.

Knjiga je podeljena na tri dela. U Prvom delu govori se o sistemu 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.d4, koji se u poslednje vreme sve ređe primenjuje. Drugi deo je posvećen varijanti koju je početkom veka (i milenijuma) revitalizovao Aleksej Širov: 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.Sxe5 d6 4.Sf3 Sxe4 5.Sc3. Beli brzo rokira na veliku stranu i tu onda mogu nastati veoma oštre pozicije s raznostranim rokadama, mada crni ima na raspolaganju i sigurniju, ali i pasivniju opciju s velikom rokadom. Treći, i najveći deo knjige bavi se, uslovno rečeno, glavnim sistemima, koji nastaju nakon 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.Sxe5 d6 4. Sf3 Sxe4 5.d4 d5 6.Ld3.

Moramo naglasiti da ova knjiga ne predstavlja iscrpnu enciklopediju o ruskoj partiji. Ona je samo uvod u ozbiljno proučavanje teorije ruske partije i namera joj je da zainteresuje čitaoce, da ih podstakne na dalji teorijski rad. Pored toga, odlični opisni komentari ukazuju na glavne ideje ovog otvaranja, a oni se često bolje i duže pamte od samih varijanata. Varijante se menjaju, a ideje ostaju…

 U Prvom delu knjige obrađuje se tzv. Steinitzov sistem: 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.d4, nekada možda i glavno oružje belog protiv ruske partije, ali danas prilično skrajnuto s glavnih teorijskih staza, o čemu svedoči i relativno mali broj partija uključenih u ovu knjigu.

Mada za crnog postoji i nastavak 3…exd4 4.e5 Se4, mi ga nećemo razmatrati jer se ne upotrebljava na najvišem nivou, barem poslednjih godina. Uobičajeno i dovoljno za postizanje ravnoteže je 3…Sxe4. Beli generalno ima dve opcije: jednu ređu – 4.dxe5, i drugu mnogo češću – 4.Ld3.

U Prvom poglavlju razmatramo upravo 4.dxe5 na osnovu partija Short – Smeets, Wijk aan Zee 2010 (4…Lc5) i Ivančuk – Wang Yue, Soči, FIDE Grand Prix, 2008 (4..d5). Nadalje, u ovo poglavlje uključili smo i par partija u kojima su beli nakon 4.Ld3 d5 vukli redak potez 5.dxe5 (Širov – Adams, Elista, mečevi pretendenata, 2007, te Bacrot – Wang Yue, Baku, FIDE Grand Prix, 2008).

U Drugom poglavlju prelazimo na varijante gde beli posle 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.d4 Sxe4 4.Ld3 d5 normalno uzima 5.Sxe5. Standardan odgovor crnog je 5…Sd7, posle čega beli ima praktično tri mogućnosti: 6.0-0, 6.Sc3 i 6.Sxd7. U ovom poglavlju analiziramo prve dve mogućnosti, nastavak 6.0-0 Sxe5 7.dxe5 Sc5 na osnovu partija Mamedjarov – Kramnik (Wijk aan Zee 2008) i Kamski – Geljfand (Memorijal Talja, Moskva 2008), a varijantu 6.Sc3 Sxe5 7.dxe5 Sxc3 8.bxc3 Le7 na bazi partija Gašimov – Geljfand (Soči, FIDE Grand Prix, 2008) i Širov – Geljfand (Memorijal Talja, Moskva 2008).

Treće poglavlje rezervisano je za glavni nastavak 6.Sxd7, gde posle 6.Sxd7 Lxd7 7.0-0 crni najčešće igra 7…Ld6. Nastavak 7…Dh4 8.c4 0-0-0 analiziramo na partiji Tivjakov – Smeets (Wijk aan Zee 2010). Posle 7…Ld6 nastaje raskršće za belog: on može pokušati 8.Dh5, kao u partiji Carlsen – Wang Yue (Nanjing 2010), ili 8.Sc3 Sxc3 9.bxc3, kao u partiji Adams – Topalov (Dortmund 2005), ali je ipak standardna varijanta 8.c4 c6 9.cxd5 cxd5 10.Sc3 Sxc3 11.bxc3 0-0 12.Dh5 g6 13.Dxd5 Dc7, što ćemo analizirati na osnovu partija Rubljevski – Motiljev (Šampionat Rusije 2005), Motiljev – Kramnik (Šampionat Rusije 2005) i Anand – Širov (Wijk aan Zee 2007).

To bi i bilo sve što se tiče varijante 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.d4. Malo materijala, malo partija, ali takva je trenutna situacija nekada popularnog nastavka.

Ostatak knjige (Drugi i Treći deo) bavi se osnovnim varijantama ruske partije (barem prema stanju teorije na današnji dan), koje nastaju tako što nakon uvodnih poteza 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6, beli uzme 3.Sxe5.

Drugi deo knjige posvećene ruskoj partiji u principu se bavi veoma popularnom varijantom (koju je u život vratio Aleksej Širov) 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.Sxe5 d6 4.Sf3 Sxe4 5.Sc3. Ideja belog je brz razvoj daminog krila, velika rokada i napad na protivničkog kralja, ukoliko se ovaj skloni u malu rokadu. U strahu od tog napada, vođe crnih figura razradile su i sisteme s velikom rokadom, ali, o tome kada dođe vreme.

Najpre ćemo u Prvom poglavlju razmotriti još dve mogućnosti belog u 5. potezu: 5.d3, kao u partiji Rubljevski – Jakovenko (Šampionat Rusije 2005), te pomalo čudan potez 5.Ld3, što je igrano u partijama Ivančuk – Geljfand (Bazna 2009) i Navara – Geljfand (Wijk aan Zee 2012).

U nastavku Drugog dela knjige bavićemo se varijantom 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.Sxe5 d6 4.Sf3 Sxe4 5.Sc3. Posle 5…Sxc3 6.dxc3 Le7, beli praktično ima dva načina razvoja crnopoljnog lovca: 7.Lf4 i 7.Le3. Obe opcije su podjednako popularne, vode sličnim pozicijama, ali imaju i svoje specifičnosti.

Drugo poglavlje istražuje varijantu 7.Lf4, ali i tu najpre moramo pogledati još jednu originalnu ideju Ivančuka, koji je u partiji s Karjakinom (Foros 2008) promenio redosled poteza i najpre povukao 6…Sc6 (umesto uobičajenog 6…Le7 7.Lf4 Sc6), a ideja čekanja s razvojem crnopoljnog lovca postala je jasna kada nakon 7.Lf4 crni nije odigrao 7…Le7, što bi vodilo u standardne pozicije, već neočekivano 7…Df6. U nastavku poglavlja videćemo partije u kojima crni primenjuje plan s velikom rokadom, ne želeći da se s belim takmiči u brzini napada pri raznostranim rokadama. Dakle, nakon 7.Lf4 Sc6 8.Dd2 crni može igrati 8…Lg4 i kasnije napraviti veliku rokadu, kao u partiji Kramnik – Nielsen (Dortmund 2005), ali se mnogo češće odlučuje za 8…Le6, gde posle 9.0-0-0 Dd7 10.¢b1 može odmah odigrati 10…0-0-0, kao u partijama Karjakin – Ivančuk (Soči, FIDE Grand Prix, 2008) i Ivančuk – Kramnik (Memorijal Talja, Moskva 2008), ili pak najpre pomoću 10…a6 sprečiti vezivanje s Lb5, što je igrano u partiji Inarkijev – Adams (Baku, FIDE Grand Prix, 2008).

U naredna dva poglavlja proučavamo varijante s malom rokadom crnog. Osnovna pozicija nastaje nakon 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.Sxe5 d6 4.Sf3 Sxe4 5.Sc3 Sxc3 6.dxc3 Le7 7.Lf4 0-0 8.Dd2 Sd7 9.0-0-0 Sc5.

Najpre ćemo u Trećem poglavlju videti ređe nastavke belog: potez Topalova 10.h4, na šta je u partiji Topalov – Bacrot (Wijk aan Zee 2006) crni odgovorio 10…Lf6, a u partiji Topalov – Geljfand na istom turniru crni je odabrao 10…c6 s privremenom žrtvom pešaka, posle koje nastaje završnica bliska jednakoj igri. Ovde ćemo zabeležiti još pokušaj Ananda u partiji s Kramnikom (Wijk aan Zee 2008) – 10.Sd4.

Četvrto poglavlje obrađuje glavni nastavak belog – 10.Le3. Osim Kramnikovog pokušaja 10…c6 u partiji s Lekom (Wijk aan Zee 2008), crni su redovno birali 10…Te8, i posle 11.Lc4 Le6 12.Lxe6 Sxe6 13.h4 nastaje oštra pozicija, koju analiziramo na obimnom materijalu: Svidler – Bacrot (Linares 2006), Širov – Motiljev (Wijk aan Zee 2007), Svidler – Geljfand (Meksiko, šampionat sveta 2007), Svidler – Kramnik (Meksiko, šampionat sveta 2007), Anand – Kramnik (Wijk aan Zee 2008), Karjakin – Jakovenko (Foros 2008) i Ponomarjov – Geljfand (Memorijal Talja, Moskva 2008).

Ostala poglavlja Drugog dela knjige o ruskoj partiji bave se drugom glavnom mogućnošću belog posle 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.Sxe5 d6 4.Sf3 Sxe4 5.Sc3 Sxc3 6.dxc3 Le7 – 7.Le3. Kao i posle 7.Lf4, i ovde crni, u principu, ima dva plana, vezana s odlukom da rokira na veliku, ili na malu stranu.

U Petom poglavlju proučavamo pozicije s velikom rokadom crnog. Do njih se dolazi nakon 7.Le3 Sc6 8.Dd2 Le6 9.0-0-0 Dd7. Beli tu može ipak igrati na pešački juriš na kraljevom krilu, bez obzira što tamo nema protivničkog kralja: 10.h4. U partiji Leko – Gašimov (Elista, FIDE Grand Prix, 2008) crni je odmah odigrao 10…0-0-0, dok su u partijama Adams – Nielsen (Dortmund 2005) i Dominguez – Wang Yue (Linares 2009), crni najpre odigrali profilaktičko 10…h6. Ipak, češće se igra 10.¢b1, gde crni, pored standardnog 10…Lf6, kao u partijama Leko – Smeets  (Wijk aan Zee 2010), Dominguez – Wang Yue (Sofija 2009) i Topalov – Giri (Wijk aan Zee 2012), ima i opciju 10…a6, kao u partiji Ivančuk – Wang Yue (Sofija 2009).

Sledeća poglavlja posvećena su danas znatno češće primenjivanom planu s malom rokadom crnog. Te pozicije nastaju nakon 1.e4 e5 2.Sf3 Sf6 3.Sxe5 d6 4.Sf3 Sxe4 5.Sc3 Sxc3 6.dxc3 Le7 7.Le3 Sd7 8.Dd2 0–0 9.0-0-0.

Standardni potez crnog u toj poziciji je 9…Se5, ali u poslednje vreme ulazi u modu i 9…Te8, što analiziramo na partijama Topalov – Geljfand (Linares 2010) i Nakamura – Kramnik (Memorijal Talja, Moskva 2010). Šesto poglavlje posvećeno je ovom potezu, kao i ređim mogućnostima belog nakon 9…Se5, kao što je 10.Le2 Sg4 (Naiditsch – Kramnik, Dortmund 2005 i Nisipeanu – Volokitin, Foros 2008) ili 10.h3 Sxf3 11.gxf3 Lf5 – Leko – Geljfand (Meksiko, šampionat sveta, 2007).

U završnom, Sedmom poglavlju Drugog dela knjige bavimo se osnovnim i najlogičnijim potezom belog – 10.h4. Crni tu ima pet različitih nastavaka, koji su poređani prema frekventnosti upotrebe: 10…b6 (Anand – Aleksejev, Dortmund 2007), 10…Le6 (Volokitin – Širov, Foros 2006), 10…Lg4 (Topalov – Kramnik, Sofija 2005 i Jakovenko – Širov, Memorijal Talja, Moskva 2007), 10…Te8 (Svidler – Kramnik, Šampionat Rusije 2005 i Anand – Geljfand, Meksiko, šampionat sveta 2007), kao i najmoderniji nastavak 10…c6, koji se počeo sretati na elitnom nivou od 2010. godine. Ovde ćemo videti partije Karjakin – Geljfand (Memorijal Talja, Moskva 2010), Caruana – Geljfand (Wijk aan Zee 2012), Gašimov – Geljfand (Astrahan, FIDE Grand Prix, 2010) i Karjakin – Kramnik (Memorijal Talja, Moskva 2010).