TURNIR PRETENDENATA
London 2013

Format: A5
Broj strana: 271
Korice: Tvrd povez
Povezivanje: Prošiveni tabaci

Cena: 1500 dinara

PDF izdanje: 500 dinara

 

Druga knjiga „Šahovskih hronika“ za 2013. godinu u celosti je posvećena Turniru pretendenata, koji je održan u Londonu od 14. marta do 2. aprila. Nakon pola veka eksperimentisanja s različitim varijantama mečeva pretendenata, konačno se došlo do prave formule: dvokružni berger turnir s osam učesnika. Možda su razlog za ovakvu odluku Svetske šahovske federacije bili prethodni mečevi pretendenata u Kazanju 2011. godine, u kojima je u regularnim partijama bilo zabeleženo svega nekoliko odlučenih partija, a pobednici mečeva se odlučivali u ubrzanim i blitz partijama tie-breaka, skoro kao na lutriji. Već po kriterijumu borbenosti, odnosno procentu odlučenih partija, pokazalo se da je FIDE povukla pravi potez.

 Kratak osvrt na istoriju turnira kandidata:

Prvi turnir kandidata odigran je u Budimpešti 1950. godine, i na njemu su pobedili David Bronštejn i Isaak Boleslavski. U dopunskom meču izazivač svetskog šampiona Mihaila Botvinika postao je Bronštejn.

Sledeći turnir je održan u Švajcarskoj (Neuhauzen–Zürich) 1953. godine. Pobedio je Vasilij Smislov.

Treći turnir pretendenata organizovan je u Amsterdamu 1956. godine, i na njemu je ponovo pobedio Smislov.

Bivša Jugoslavija bila je domaćin četvrtog Turnira pretendenata (Bled-Zagreb-Beograd), na kome je ubedljivo slavio Mihail Talj.

Peti, i poslednji turnir „stare ere“, odigran je na ostrvu Curaçao 1962. godine. Pobednik je bio Tigran Petrosjan.

 I tako, nakon pola veka ponovo smo dobili jedan pravi Turnir pretendenata, koji će dugo ostati zapamćen po borbenosti, a posebno po velikoj drami u finišu.

Posle prvog kruga i 7 odigranih kola zajedno su vodili Carlsen i Aronjan s 5 poena. U tom trenutku Kramnik je imao skromnih 50% (svih 7 remija), i činilo se da će se borba za prvo mesto i pravo na meč s Anandom voditi isključivo između norveškog i jermenskog velemajstora. Ali, već od starta drugog kruga Kramnik kreće u furioznu poteru za Carlsenom, dobija četiri partije između 8. i 12. kola, dok za to vreme Aronjan gubi čak tri partije.

Glavni režiser Londonske drame bio je Vasilij Ivančuk (kome je pre toga pet puta pala zastavica!): on u 12. kolu crnim figurama dobija Carlsena, i Kramnik dva kola pre kraja turnira izbija na prvo mesto.

 U pretposlednjem kolu Magnus „na mišiće“ dobija demoralisanog Radjabova, dok Kramnik ne uspeva da savlada upornog Geljfanda. U poslednjem kolu Carlsen i Kramnik imaju po 8,5 bodova, Magnus igra belim figurama sa Svidlerom, a Vladimir crnima s Ivančukom. Carlsen igra nesigurno, upada u cajtnot, greši i gubi. Vladimiru je dovoljan remi, ali se glavni dramaturg Ivančuk pobrinuo da ispravi svoj „greh“ iz 12. kola, kada je savladao jednog od dvojice vodećih: u poslednjoj partiji turnira on dobija i Kramnika!

Tako su prvo i drugo mesto podelili Magnus Carlsen i Vladimir Kramnik s 8,5 poena, ali je Carslen proglašen pobednikom i Anandovim izazivačem na osnovu dodatnog kriterijuma – većeg broja pobeda. Šahovska javnost je smatrala da bi bilo pravednije pobednika odrediti dodatnim mečom (kao što je bilo na prvom turniru kandidata u Budimpešti, nakon kojeg su pobednici Bronštejn i Boleslavski odigrali dopunski meč). Ali, onaj ko je pisao pravila nije mnogo mario za šahovsku istoriju…

Druga zamerka odnosila se na tempo igre: 2 sata za 40 poteza, zatim 1 sat za sledećih 20 poteza, i posle toga 15 minuta do kraja partije, s dodavanjem 30 sekundi posle svakog poteza, ali tek počev od 61. poteza! Većina velemajstora se nekako navikla na ovaj neuobičajeni tempo (30 sekundi se obično dodaje već od prvog poteza, čime se izbegavaju klasični cajtnoti), ali ne i Vasilij Ivančuk, koji je, kako rekosmo, doživeo čak pet „padanja zastavice“.

 Materijal smo predstavili na malo specifičan način. Na početku svakog kola ide osvrt Sergeja Šipova na najzanimljivije detalje, a zatim slede komentarisane partije. Pošto je ovako značajan turnir detaljno praćen na mnogim šahovskim sajtovima, imali smo prilike da koristimo komentare iz različitih izvora i da ih kombinujemo u okviru partija. Mislimo da će ovakav način prezentiranja događaja biti zanimljiv za čitaoce, jer se često može videti i sučeljavanje mišljenja različitih eksperata o pojedinim zanimljivim pozicijama.

U nadi da će FIDE ostati pri ovakvom načinu određivanja pretendenta za šahovsku krunu, predajemo čitaocima ovu, nadamo se, zanimljivu i istorijski značajnu knjigu. Pardon, da se ispravimo: ne mislimo da je knjiga istorijski značajna, već da je istorijski značajan događaj na koji se knjiga odnosi.