Šahovske knjige

Naše vreme često se naziva informatičkim dobom, sa svim konotacijama (dobrim i lošim) koje ono ima, ili može imati. Pri tome mislimo na činjenicu da informacije nikada u istoriji nisu bile dostupnije nego danas, i da pristup informacijama nije nikada bio slobodniji i lakši nego što je sada. I to je dobra strana informatičkog doba. Loša strana je što su informacije danas neproverljivije nego ikad, što smo preko interneta i drugih savremenih oblika masovnih komunikacija prosto zatrpani tolikim obiljem potpuno nebitnih, beznačajnih i neproverenih podataka, da nam je praktično nemoguće da se među njima razaberemo i izdvojimo samo ono što je bitno i provereno.

Prevedeno na teren onoga što nas, kao šahiste, šahovske pedagoge i trenere zanima, to znači da nam je u svakom trenutku dostupna bilo koja partija, sa bilo kog turnira, igrana bilo gde u svetu. Mega-baze danas sadrže i po više miliona različitih partija… Problem je u tome što je potrebno ogromno znanje i trud da se od tih nekoliko miliona izdvoji, recimo, nekoliko stotina partija koje zaista nešto vrede, u estetskom ili edukativnom smislu.

Poplava informacija nametnula je potrebu za postojanjem novog profila stručnjaka koji se bave obradom, selekcijom i tumačenjem informacija. Iz ovoga se može naslutiti kakve je probleme čovek sebi natovario na vrat informatičkom revolucijom: nekada je informacija bilo malo, i sve su bile bitne, a danas je informacija mnogo i premnogo i malo ko zna koja je bitna, a koja ne. Zbog toga su nam potrebni ljudi-specijalisti (možemo ih nazvati „selektorima“) koji će nam reći na koju informaciju da obratimo pažnju, a koju da odmah prosledimo u Recycle Bin.

Neko će postaviti (sasvim legitimno) pitanje: Čemu šahovske knjige, kada već svi ti materijali postoje na internetu? Pitanje je srodno onome: Šta će uopšte knjige, kada se sva mudrost sveta nalazi na internetu? Ovde se, u suštini, radi o dubini i širini, o studioznosti i površnosti, o znanju i informisanosti. Knjige pišu i čitaju oni koje zanima dubina, studioznost i znanje, a na internetu „mudrost“ traže oni koji se zadovoljavaju širinom informacija, što uvek vodi u površnost. Kao što se nijedna nauka ne može savladati bez dobrih knjiga i učitelja, tako se ni šah, verujte, ne može naučiti na internetu. Nema znanja bez knjiga i nema rada na šahu bez pomeranja figura po realnoj (a ne virtuelnoj, kompjuterskoj) šahovskoj tabli…

Na kraju, o smislu sveg ovog posla…

Sajtovi sa kojih su birane partije i dalje postoje, a koliko će još trajati – nije poznato. Obično se kaže: „Sve je na internetu“. Mada ni to nije sasvim tačno, još je manje tačno da će to „sve“ večno biti na internetu. Pored toga, pokušaj čuvanja sadržaja internet stranica na optičkim medijima (hard-diskovima, DVD medijima, flash memorijama), pokazuje se kao vrlo nepouzdan. Tako nam preostaje knjiga. Možemo biti sigurni da će nas barem ona nadživeti. Možda će knjige biti jedino nasleđe koje ćemo iz našeg digitalnog doba ostaviti budućim generacijama…

Eto, u tome je smisao ovoga što radimo.

FM Radivoj Vukić