ŠPANSKA PARTIJA
Knjiga četvrta

Marshallov napad
Varijanta Zajceva
Breyerova varijanta
Čigorinova varijanta
Format: A5
Broj strana: 328
Korice: Tvrd povez
Povezivanje: prošiveni tabaciCENA: 1500 din

PDF izdanje: 500 dinara

 

Četvrta i poslednja knjiga posvećena španskoj partiji bavi se Marshallovim napadom i različitim klasičnim sistemima: varijantom Zajceva, Breyerovom varijantom i Čigorinovom varijantom.

Prvi deo obrađuje obiman materijal Marshallovog napada (1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.c3 d5!?) koji je prvi put primenjen u znamenitoj partiji Capablanca – Marshall, New York 1918.

Danas se smatra da je belom u ovom sistemu veoma teško, ako ne i nemoguće, da postigne bilo kakvu prednost. S aktivnim figurama i lovačkim parom, crni ima punu kompenzaciju za pešaka, čak i nakon izmene dama. U Trećoj knjizi videli smo veliki broj partija u kojima su beli izbegavali Marshallov napad, igrajući u 8. potezu najrazličitije nastavke kojima se ne dozvoljava 8…d5. Razlog tome je faktička neprobojnost ovog starog, ali veoma otpornog sistema.

Varijante koje se obrađuju u kratkom Drugom delu knjige karakteriše odsustvo poteza h2-h3, barem u ranom stadijumu partije. Kao što ćemo videti iz priloženih partija, ove varijante najčešće nastaju iz različitih oblika „anti-Marshall“ sistema (koji su detaljno obrađeni u prethodnoj, trećoj knjzi).

Treći deo analizira veliki broj partija igranih u tzv. klasičnim sistemima španske partije, u kojima nakon 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.c3 crni igra 8…d6, posle čega beli obično igra 9.h3 (mada je moguće i odmah 9.d4). Crni sada ima čitav niz nastavaka, ali su najaktuelniji 9…Lb7 (varijanta Zajceva), 9…Sb8 (varijanta Breyera) i 9…Sa5 (varijanta Čigorina).

PRVI DEO

Marshallov napad

Marshallov napad, uz rusku partiju i još neke sisteme, jedan je od glavnih krivaca za još jedno pokretanje priče o smrti šaha od remija, koja se u svakoj generaciji šahista s vremena na vreme javlja. Kao što će pokazati partije koje slede, belom je zaista teško da računa na bilo kakvu prednost u tom sistemu.

U Prvom poglavlju videćemo pokušaj Morozeviča (a koga drugog?!) da se ne prihvati žrtva pešaka: 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.c3 d5 9.d4 – Morozevič – Širov (Moskva 2006). Zatim imamo partiju Nakamura – Short (London 2010), gde je crni pokušao s tzv. Steinerovom varijantom: 9.exd5 e4. Nakon toga započinje opširno razmatranje glavnih linija Marshallovog napada, koje nastaju nakon 9.exd5 Sxd5 10.Sxe5 Sxe5 11.Txe5 c6. Podsetićemo samo da je u izvornoj partiji Frank Marshall igrao 11…Sf6 (Capablanca – Marshall, New York 1918). Prvom poglavlju smo priključili varijantu 12.g3 Ld6 13.Te1 (ili redosledom 12.Te1 Ld6 13.g3, što izlazi na isto), i tu ćemo videti partije Polgar – Svidler (Wijk aan Zee 2005), Anand – Svidler (Meksiko 2007) i Anand – Aronjan (Morellia-Linares 2008).

Drugo poglavlje obrađuje sistem s d2-d3 (umesto uobičajenog d2-d4), naime 9.exd5 Sxd5 10.Sxe5 Sxe5 11.Txe5 c6 12.d3 Ld6 13.Te1 (ili ponovo redosledom 12.Te1 Ld6 13.d3). Tu ćemo imati prilike da analiziramo partije Anand – Leko (Meksiko 2007), Polgar – Leko (Wijk aan Zee 2008), Polgar – Svidler (San Luis 2005), Polgar – Aronjan (Wijk aan Zee 2008), Kasimdžanov – Adams (Linares 2005), Bacrot – Aronjan (Hanti-Mansijsk 2005), Širov – Leko (Morellia-Linares 2008), Širov – Aronjan (Morellia-Linares 2008), Leko – Naiditsch (Dortmund 2008) i Naiditsch – Bacrot (Dortmund 2009).

Naredna poglavlja bave se glavnom linijom – 12.d4, gde nakon redovnog 12…Ld6 13.Te1 Dh4 14.g3 Dh3 nastaje grananje.

U Trećem poglavlju najpre ćemo videti partiju Anand – Aronjan (Meksiko 2007) u kojoj je beli umesto uobičajenog 13.Te1 povukao 13.Te2. Nakon toga ćemo analizirati 13.Te1 Dh4 14.g3 Dh3 15.Df3 na osnovu partije Griščuk – Tomaševski (Šampionat Rusije 2010), i mnogo češće 15.De2 na partijama Volokitin – Svidler (Foros 2008), Svidler – Leko (Meksiko 2007), Jakovenko – Bacrot (Dortmund 2009), Leko – Jakovenko (Dortmund 2009), Svidler – Griščuk (Šampionat Rusije 2009) i Dominguez – Leko (Wijk aan Zee 2010).

Četvrto poglavlje istražuje nekad neosporno glavni nastavak 15.Le3. Ovde analiziramo partije Ponomarjov – Leko (Moskva 2008), Širov – Aronjan (Shanghai 2010), Anand – Leko (Dortmund 2007), Anand – Aronjan (Wijk aan Zee 2011), Anand – Ivančuk (Bilbao 2008), Leko – Kasimdžanov (Linares 2005), Polgar – Adams (San Luis 2005), te Svidler – Jakovenko (Foros 2008).

Peto poglavlje posvećeno je nastavku koji se danas može smatrati glavnom linijom Marshallovog napada: 15.Te4 g5. Tu ćemo razmatrati partije Anand – Bacrot (Sofija 2006), Anand – Svidler (San Luis 2005), Volokitin – Ponomarjov (Foros 2006), Motiljev – Oniščuk (Biel 2007), Širov – Aronjan (Moskva 2006), Anand – Aronjan (Wijk aan Zee 2007), Svidler – Aronjan (Morellia-Linares 2007), Svidler – Leko (Morellia-Linares 2007) i Vachier-Lagrave – Svidler (San Sebastian 2009).

DRUGI DEO

Varijante bez 9.h3

Varijante koje se obrađuju u ovom kratkom drugom delu knjige karakteriše odsustvo poteza h2-h3, barem u ranom stadijumu partije. Kao što ćemo videti iz priloženih partija, ove varijante najčešće nastaju iz različitih oblika „anti-Marshall“ sistema (koji su detaljno obrađeni u prethodnoj, trećoj knjizi).

Tu ćemo najpre videti partiju Carlsen – Širov (wijk aan Zee 2007), gde je nakon poteza 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.a3 d6 9.c3 crni s 9…Sa5 preveo poziciju u neku vrstu Čigorinove varijante, ali bez h2-h3.

Zatim slede partije kojima se predstavlja varijanta 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.c3 d6 9.d4 Lg4.

Ova pozicija je najčešće nastajala (to jest, kad god je crni u 7. potezu igrao 7…0-0, a ne 7…d6) nakon još jednog „anti-Marshall“ poteza 8.d2-d4, gde je posle 8…d6 beli vukao 9.c3. Posle 9. poteza crnog, u partijama Kamski – Griščuk (Hanti-Mansijsk 2005) i Kamski – Jakovenko (Soči 2008), beli nastavio 10.d5, dok su u partijama Kramnik – Adams (Dortmund 2005), Griščuk – Short (Wijk aan Zee 2005) i Širov – Ivančuk (Foros 2007), beli igrali 10.Le3.

TREĆI DEO

Klasični sistemi

Ređi nastavci crnog nakon 9.h3 i Varijanta Zajceva

U trećem delu knjige bavićemo se pozicijama koje nastaju nakon 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.c3 d6 9.h3.

U Prvom poglavlju imaćemo prilike da vidimo neke retke poteze, kao 9…a5 (Ivančuk – Carlsen, Wijk aan Zee 2009), 9…Le6 (Griščuk – Mamedjarov, Foros 2006) ili 9…Sd7 (Karjakin – Volokitin, Foros 2006).

Nadalje se bavimo varijantom Zajceva: 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.c3 d6 9.h3 Te8 10.d4 Lb7 ili, drugim, danas češćim redosledom – 9…Lb7 10.d4 Te8. Napominjemo da beli neki put, u cilju dobijanja na vremenu, uključuje 11.Sg5 Tf8 12.Sf3 Te8, što utiče samo na numeraciju poteza.

U Drugom poglavlju ćemo najpre videti varijantu 11.a4, gde crni može odgovoriti 11…Dd7, kao u partiji Gašimov – Svidler (Soči 2008), ili 11…h6, Širov – Ivančuk (Moskva 2007). Zatim ćemo se pozabaviti najčešćim potezom belog 11.Sbd2, ali ovde posle 11…Lf8 beli ne igra glavne nastavke, što je rezervisano za sledeća poglavlja, već 12.Lc2 g6 13.d5, kao u partiji Jakovenko – Inarkijev (Jermuk 2009), odnosno 12.Sg5 Te7 13.d5 – Kamski – Topalov (Sofija, meč, 2009)

Treće poglavlje istražuje jedan od glavnih nastavaka belog posle 11.Sbd2 Lf8 12.d5 i to na partijama Bruzon – Morozevič (Biel 2006), Leko – Ivančuk (Moskva 2008), Svidler – Morozevič (Moskva 2006), Carlsen – Navara (Baku 2008), Leko – Adams (Wijk aan Zee 2008), Kamski – Adams (Baku 2008).

U Četvrtom poglavlju analiziramo 11.Sbd2 Lf8 12.a4, gde crni ima dva odgovora: 12…Sa5 Volokitin – Morozevič (Biel 2006), Sutovski – Miton (Montreal 2007), Karjakin – Adams (Wijk aan Zee 2009), i 12…h6 – Anand – Adams (San Luis 2005), Kasimdžanov – Ivančuk (Torino, olimpijada, 2006), Karjakin – Bacrot (Wijk aan Zee 2006).

Konačno, u Petom poglavlju proučavamo interesantan hibrid varijante Zajceva i Breyerove varijante, koji nastaje kada beli, nakon poteza 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 0-0 8.c3 d6 9.h3 Te8 10.d4 Lb7 11.Sbd2 Lf8, odigra 12.a3, a crni odgovori 12…h6, i nakon poteza lovcem 13.La2 (ređe) ili 13.Lc2 (češće) povuče 13…Sb8. Na takav način crni ulazi u Breyerovu varijantu (9…Sb8), izbegavajući neke manje povoljne varijante.

Nastavak 13.La2 Sb8 primenjen je u partijama Sutovski – Bacrot (Dortmund 2005) i Kamski – Jakovenko (Moskva 2007), a 13.Lc2 Sb8 u partijama Motiljev – Jakovenko (Šampionat Rusije 2005), Svidler – Bacrot (Pojkovski 2005) i Ponomarjov – Ivančuk (Moskva 2008).

 

ČETVRTI DEO

Klasični sistemi – Breyerova varijanta

U četvrtom delu knjige proučavaćemo Breyerovu varijantu, u kojoj nakon 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0–0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 d6 8.c3 0–0 9.h3 crni povlači skakača na polazno polje – 9…Sb8. Naravno da nas u naše doba ne čude ovakvi potezi, ali je u svoje vreme (početkom XX veka) ova ideja mađarskog hipermoderniste verovatno naišla na opšte zaprepašćenje.

U poslednjem poglavlju prethodnog dela mogli smo videti zanimljiv hibrid varijante Zajceva i Breyerove varijante, a sada ćemo se pozabaviti varijantama koje pripadaju isključivo Breyerovoj varijanti.

U Prvom poglavlju, posle standardnih poteza 10.d4 Sbd7 11.Sbd2 Lb7 12.Lc2, videćemo jednu ređu varijantu: 12…c5 13.d5 g6 14.Sf1 a5, kao što je igrano u partiji Polgar – I. Sokolov (Wijk aan Zee 2005). Uobičajeno je 12…Te8, i tu beli praktično ima dva poteza: 13.a4 i 13.Sf1. U ovom poglavlju bavićemo se prvim nastavkom. Prošle godine (2010) Carlsen je u više partija branio poziciju posle 13.a4 Lf8 14.Ld3 c6 15.b4. Najpre je pokušavao s 15…Sb6, gde je nakon 16.axb5 najpre uzimao 16…cxb5 – Širov – Carlsen (Bilbao 2010), Anand – Carlsen (Bilbao 2010), a zatim 16…axb5 – Anand – Carlsen (Nanjing 2010). Na kraju je pokušao s 15…Tc8, Anand – Carlsen (London 2010). Umesto 15.b4, beli može igrati i 15.b3, kao u partijama Svidler – Carlsen (Moskva 2006), Čeparinov – Aleksejev (Elista 2008) i Vallejo – Topalov (Linares 2010).

Drugo poglavlje bavi se osnovnim nastavkom 13.Sf1 Lf8. Najpre ćemo videti ređu varijantu 14.Lg5 h6 15.Lh4, što je igrano u partiji Gašimov – Carlsen (Nanjing 2010). Zatim slede partije s uobičajenim 13.Sf1 Lf8 14.Sg3. Redak potez crnog 14…c6 analiziraćemo na osnovu partija Anand – Morozevič (Morellia-Linares 2007) i Adams – McShane (London 2009). Posle ipak standardnog 14…g6, beli ima dva nastavka: 15.a4 i 15.b3. Za varijantu 15.a4 donosimo partije Inarkijev – Kamski (Baku 2008), Bologan – Harikrishna (Foros 2006) i Širov – Mamedjarov (Moskva 2010).

Treće poglavlje obrađuje nastavak belog 15.b3, posle čega nastaje grananje. Crni može odgovoriti 15…a5, kao u partiji Leko – Carlsen (Wijk aan Zee 2008), 15…d5, kako je igrano u partiji Griščuk – Mamedjarov (Moskva 2006), 15…c6, kao u partijama Svidler – Sashikiran (Foros 2007), Motiljev – Carlsen (Biel 2007), te 15…Lg7, na šta beli redovno odgovara 16.d5, kao u partijama Leko – Short (Wijk aan Zee 2005), Karjakin – Kamski (Baku 2008) i Akopjan – Aleksejev (Elista 2008).

 

PETI DEO

Klasični sistemi – Čigorinova varijanta

U poslednjem, Petom delu Četvrte knjige o španskoj partiji bavićemo se najklasičnijom od svih klasičnih varijanata: Čigorinovom varijantom. Ona nastaje nakon poteza 1.e4 e5 2.Sf3 Sc6 3.Lb5 a6 4.La4 Sf6 5.0-0 Le7 6.Te1 b5 7.Lb3 d6 8.c3 0-0 9.h3 Sa5. Dalje je govoto obavezno 10.Lc2 c5 11.d4, i tu imamo prva grananja.

U Prvom poglavlju najpre ćemo pogledati Keresovu varijantu 11…Sd7 u partijama Anand – Carlsen (Morellia-Linares 2007), Volokitin – Mamedjarov (Foros 2006) i Karjakin – Short (Wijk aan Zee 2010). Rano uzimanje 11…cxd4 12.cxd4 Lb7 13.d5 analiziraćemo na partiji Kramnik – I. Sokolov (Wijk aan Zee 2005).

Posle uobičajenog 11…Dc7, beli može nastaviti 12.a3 Ld7 13.b4, kao u partiji Morozevič – Bruzon (Biel 2006), može blokirati centar s 12.d5, kao u partiji Topalov – Ivančuk (Sofija 2009), ili nastaviti 12.Sbd2, što vodi u glavne varijante, koje analiziramo u Drugom poglavlju. A ovde ćemo analizirati još i varijante u kojima crni ne uzima 12…cxd4. Tu postoji 12…Ld7 13.Sf1 Tac8, što je igrano u partiji Leko – Kamski (Wijk aan Zee 2006), kao i 12…Te8 13.Sf1 Lb7 14.d5, Leko – Eljanov (Jermuk 2009),

Drugo poglavlje, dakle, istražuje pozicije koje nastaju nakon 11…Dc7 12.Sbd2 cxd4 13.cxd4, i sada je u partiji Leko – Bruzon (Wijk aan Zee 2005) crni izabrao 13…Ld7 14.Sf1 Tac8, a u partiji Gašimov – Navara (Soči 2008) – 13….Td8 14.d5 Ld7. Ipak, glavni nastavak je 13…Sc6, gde je u partiji Anand – Svidler (Wijk aan Zee 2005) beli primenio varijantu 14.a3 exd4 15.Sb3, a u partiji Ivančuk – Svidler (Nanjing 2008) – 14.Sb3 a5 15.Le3.

Time završavamo naš pregled savremenih kretanja u španskoj partiji na oko 1100 stranica s ukupno 335 partija. Nadam se da smo ovim knjigama bar malo doprineli boljem razumevanju španske partije, na korist svim šahistima, šahovskim trenerima i ljubiteljima šaha.

P.S.

Na kraju ovog velikog posla možemo samo izraziti nadu da će oni koji tragaju za istinom u šahu, u ove četiri knjige pronaći dovoljno materijala za svoje istraživanje i usavršavanje, znajući, naravno, da je za temeljito poznavanje bilo kog otvaranja potrebno još mnogo, mnogo više rada i analiziranih partija. Neka ovaj naš pokušaj bude samo uvod – a ostalo je na Vama.